Ekonomija

Privredni ribolov u Crnoj Gori ovih dana, u vrijeme pandemije COVID-a 19, prilično je redukovan, uglavnom zbog smanjene potražnje sa tržišta koje je prethodno pokrivao, saznajemo u Institutu za biologiju mora (IBM) Kotor. 

Po riječima naučnog savjetnika i rukovodioca laboratorije za morsko ribarstvo IBM-a, dr Aleksandra Joksimovića,  aktivnosti su smanjene posebno kada je riječ o kočarskom i ribolovu pelagičnih vrsta.

 “Kako ne rade restorani, nema turizma, tako nema gdje ni da se proda riba. Očigledno je da je sada beslmisleno ribati, a nemati mogućnosti za prodaju”, kazao je Joksimović. 

Ovih dana razjašnjena je situacija oko sportskog ribolova. Ministarstvo ekonomije saopštilo je da je svaki sportsko - rekreativni ribolov izuzet od zabrane sportskih i rekreativnih aktivnosti na svim javnim površinama, osim kada su u pitanju prostori nacionalnih parkova. 

“Iako podaci govore da se morski ekosistem oporavlja, informacije od sportskih ribolovaca govore o slabom ulovu sa ponte ili iz barke. Kažu da je riba slabo primjetna sa obale, pa čak i one vrste oko ponti i u plićacima, kao što su labre, mačkulje… Da li su se one uplašile od tišine uslijed smanjenih aktivnosti čovjeka, za sada neka ostane kao pretpostavka. Postoje neki sporadični ulovi”, kaže dr Joksimović. 

Navodi i da je ovih dana, posebno ako se gleda sa obale, primjetno cvjetanje mora, dok će više detalja o svemu što se dešavalo sa organizmima u moru u vrijeme smanjenih aktivnosti čovjeka, pružiti sveobuhvtna analiza akvatorijuma zaliva. 

“Svakako, ovih dana vidimo, a o tome dobijamo informacije sa raznih strana, da tišina zbog smanjenja ljudskih aktivnosti, svakako pozitivno utiče na priodu. Ovo je kratak period za neki dublji uticaj, a time i podrobniju analizu, ali je očigledno da ima promjena, da je more čistije, da nema akativnosti, nema brodova, glisera, ne podiže se mulj sa dna. Sa druge strane, morske struje rade i kreću se onako kako to priroda hoće, a ne kako to ljudi remete. Sve to utiče na jednu očiglednu smirenost, kako na kopnu, tako i na moru”, kaže Joksimović. 

Ukazuje na povratak nekih vrsta, primjere prilaska delfina obali kao npr. u Tršćanskom zalivu. 

“Vidio sam snimke da su delfini ušli u luku Trst. Očevici kažu da se to nije desilo godinama unazad, a delfini su i jako veseli. Buka koju pravimo očigledno je smetala, pa je naša nulta aktivnost začudila i životinje i vraća ih tamo gdje ranije zbog buke nisu mogle prići, ili su se plašile zbog velikih aktivnosti čovjeka””, kazao je Joksimović. 

Dr Joksimovića smo pitali i o radu zaposlenih u IBM u vrijeme mjera Nacionalnog koordinacionog tijela za borbu protiv zaraznih bolesti (NKT), projektima, izgradnji akvarijuma… 

“Zbog mjera NKT u samom IBM su smanjene aktivnosti, a zaposleni dosta rade od kuće. Građevinski radovi na sanaciji zgrade su pri kraju i sporovode se uz mjere opreza i preporuku o distanci. Asortiman i oprema za akvarijum su stigli, ali italijanska firma Panaqua, izabrana po projektu, zbog opšte situacije sada ne može da realizuje aktivnosti. Nadamo se da ćemo u narednim mjesecima uspjeti da instaliramo opremu i da otvaranje akvarijuma, planirano za maj, bude negdje u septembru ili oktobru. Biće to svakako značajan trenutak i za turističku ponudi Kotora i Crne Gore. Ostale projektne aktivnosti malo su usporene. Rade se izvještaji od proteklih aktivnosti, dok su zakazani sastanci pomjereni, pa i onaj u Generalnoj komisiji za ribarstvo Mediterana. Uzorkovanje i monitorinzi se realizuju I sve u svemu radimo koliko možemo u ovakvim okolnostima”, kazao je dr Joksimović.

 Uskoro je 22. april - Dan planete Zemlje, a naš gost uvijek tim povodom ima poruku za slušaoce Radio Kotora. 

“Povodom 22. aprila, Dana planete Zemlje, trenutak je pravi da još jednom duboko promislimo o tome što radimo i kako ranjavamo našu planetu. Ostaje aktuelan poziv da promijenimo ponašanje i shvatimo kolko je značajno čuvanje, a ne gospodarenje planetom”, kazao je Joksimović i preporučio da još jednom pročitamo pismo indijanskog poglavice plemena Sijetla američkom predsjedniku Frenklinu Pirsu iz 1854. godine koje, kako je naznačio, najbolje govori kako treba da se ponašamo prema našoj majci Zemlji. 

(Fotografije su iz arhiva Radio Kotora)

PISMO INDIJANSKOG POGLAVICE SIJETLA AMERIČKOM PREDSEDNIKU (Izvor:  ekospark.com) 

Ovo pismo je 1854. godine indijanski poglavica Sijetl uputio predsedniku SAD-a Frenku Pirsu, kao odgovor na ponudu da SAD od Indijanaca otkupe njihovu zemlju - u zamenu za rezervat:

“Veliki poglavica u Vašingtonu ponudio je da kupi našu zemlju. On nas takođe uverava o svojim iskrenim osećanjima. To je ljubazno od njega, jer znamo da mu naše prijateljstvo nije potrebno. Mi ćemo razmisliti o njegovoj ponudi. Jer znamo da ako je ne prihvatimo, beli čovek će doći sa oružjem i uzeti našu zemlju. Veliki beli poglavica u Vašingtonu može verovati onome što poglavica Sijetl kaže, isto kao što naša bela braća mogu verovati promeni godišnjih doba. Moje reči su kao zvezde - ne blede.

Kako neko može kupiti ili prodati nebo, toplinu zemlje? Ta misao je nama strana. Mi ne posedujemo čistoću vazduha ili odsjaj u vodi. Kako to možete kupiti od nas? Sva ova zemlja sveta je za moj narod. Svaka svetlucava borova iglica, svako zrno peska na rečnom sprudu, svaka izmaglica u mračnim šumama, svako svetlucanje i svaka buba, sveti su u tradiciji i svesti moga naroda. Nektar koji silazi niz drveće nosi sećanje na crvenog čoveka.

Vaši mrtvi prestaju da vole vas i svoju domovinu čim prođu vrata smrti i nađu se među zvezdama. Ubrzo bivaju zaboravljeni i ne dolaze nazad nikad više. Naši mrtvi nikada ne zaboravljaju ovu predivnu zemlju, jer je ona majka crvenog čoveka. Mi smo deo zemlje i ona je deo nas. Mirisne trave su naše sestre. Jelen, konj, veliki orao – svi oni su naša braća. Stenoviti vrhovi, rosa u travi, beskrajne prerije i čovek - svi pripadaju istoj prodici. Tako da kad Veliki poglavica iz Vašingtona šalje svoj glas da želi da kupi našu zemlju – traži previše od nas. Veliki beli poglavica šalje glas da će nam sačuvati mesto gde možemo živeti u sigurnosti. On će biti naš otac a mi njegova deca. Ali uskoro će beli čovek preplaviti zemlju kao što reke bujaju posle kiše.

Ne, mi nismo istog roda. Naša deca se ne igraju zajedno i naši stari ne pričaju iste priče. Mi ćemo razmotriti vašu ponudu o kupovini naše zemlje ali to neće biti tako lako. Jer ova je zemlja za nas sveta. Čista voda što teče brzacima i rekama nije samo voda, već i krv naših predaka. Ako vam prodamo našu zemlju, morate znati da je ona sveta i morate tome naučiti svoju decu. Da svaki zagonetni odsjaj u bistroj vodi jezera - priča događaje i sećanja moga naroda. Žubor vode je glas oca mog oca. Reke su naše sestre, one gase našu žeđ. Reke nose naše kanue i hrane našu decu. Ako vam prodamo našu zemlju, morate se setiti da tome istom naučite svoju decu, da su reke naše sestre - i vaše. I od sada rekama morate pružiti negu kakvu biste pružili vlastitoj sestri, bratu. Crveni čovek se uvek povlačio kada se beli čovek približavao, kao što se jutarnja magla povlači od jutarnjeg sunca. Ali za nas je pepeo naših predaka svet i njihova grobnica posvećeno mesto. Mi znamo da beli čovek ne razume naše običaje. Za njega je svaki komad zemlje isti, jer on je stranac koji dolazi noću i pljačka zemlju. Ona nije njegova sestra, već njegov neprijatelj i kada je pokori on odlazi dalje. On ostavlja iza sebe grobnice svojih predaka ali to ne grize njegovu savest. On otima zemlju od svoje dece i ne brine se. Grobovi njegovih očeva i zemlja što mu decu rađa zaboravljeni su. Ponaša se prema svojoj majci-zemlji i prema bratu-nebu, kao prema stvarima koje se mogu kupiti, opljačkati, prodati kao stado ili sjajan nakit. Njegova pohlepa će jednog dana proždrati zemlju i ostaviti samo pustoš.

Ne znam! Naši običaji su drugačiji od vaših. Izgled vaših gradova bolan je očima crvenog čoveka. Ali možda zato jer je crveni čovek divljak koji ne razume ništa? Nema mirnog mesta u gradovima belog čoveka. Nema mesta gde se može čuti otvaranje lišća u proleće ili drhtaj krila mušice. A možda zato jer sam divlji i ne razumem. Buka u gradovima je uvreda mojim ušima.

Šta vredi ljudski život ako čovek ne može čuti usamljeni krik divojarca ili noćnu prepirku žaba u bari? Ja sam crveni čovek i ne razumem. Indijanac više voli blago šaputanje povetarca kad se poigrava licem močvare kao i sam miris vetra pročišćenog podnevnom kišom i mirisom borovine.

Vazduh je dragocen crvenom čoveku, jer sve što je živo deli isti dah - životinje, drveće, ljudi. Izgleda da beli čovek ne opaža vazduh koji udiše. Kao čovek koji umire mnogo dana on je otupeo na zagađen i loš miris vazduha. Ali ako vam ustupimo svoju zemlju, morate se setiti da je vazduh za nas drag prijatelj, da vazduh deli svoj duh sa svim životom koji podržava. Vetar koji je našim precima dao prvi udisaj, takođe će prihvatiti i njihov poslednji izdisaj. Vetar će i našoj deci uliti duh života. I ako vam prodamo našu zemlju morate je čuvati kao svetinju, kao mesto na kome će i beli čovek moći udahnuti vetar zaslađen mirisom poljskog cveća. Tako ćemo razmatrati vašu ponudu o kupovini naše zemlje. Ako odlučimo da je prihvatimo, postaviću jedan uslov: beli čovek se prema životinjama ove zemlje mora odnositi kao prema svojoj braći. Ja sam divlji čovek i ne razumem neki drugi način. Video sam hiljade bizona kako trunu po preriji, napušteni od belog čoveka koji ih je ubijao iz voza. Ja sam divlji čovek i ne mogu da razumem kako gvozdeni konj koji dimi može biti vredniji od bizona, koga mi Indijanci ubijamo samo da bi se održali u životu. Šta je čovek bez životinja? Ako sve životinje odu, čovek će umreti od velike usamljenosti duha, jer sve što se događa životinjama ubrzo će se dogoditi i čoveku. Sve stvari su povezane. Sve što pogađa zemlju, pogađa i zemljine sinove.

Morate naučiti svoju decu da je zemlja pod vašim stopalima pepeo vaših dedova. Da bi vaša deca poštovala zemlju, moraju znati da je zemlja ispunjena dušama predaka, da je zemlja sa nama u srodstvu. Naučite vašu decu ono što smo mi naučili našu, da je zemlja naša majka. Šta god snađe nju snaći će i sinove zemlje. Ako čovek pljuje na tlo pljuje na sebe samoga. Mi znamo: zemlja ne pripada čoveku. Čovek pripada zemlji. Mi to znamo. Sve je povezano kao krv koja ujedinjuje porodicu. Sve stvari su povezane. Čovek ne tka tkivo života, mi smo samo jedna nit u tkanju. Šta god da čini tkanju čini i sebi samom.

Tvoj predlog je razuman i ja verujem da će ga moj narod prihvatiti i povući se u ponuđeni rezervat. Tamo možemo živeti odvojeno i u miru. Ne znači nam puno gde ćemo provesti ostatke našeg života, ionako je blizu kraja. Naša deca su videla svoje očeve ponižene i pobeđene. Naši ratnici su postiđeni - njihovi dani su prazni, trujući svoja tela slatkom hranom i jakim pićem. Još samo nekoliko meseci, nekoliko zima - i neće više ni jedan potomak moćnih plemena koja su lutala ovom zemljom ili živela u srećnim domovima, zaštićena Velikim Duhom, doći nazad i oplakivati grobnice naroda koji je jednom bio moćniji i sa više nade nego tvoj. Ali zašto da žalim za nesretnom sudbinom svoga naroda? Pleme sledi pleme i nacija zamenjuje naciju, kao talasi na vodi. Bog vam je dao vlast nad životinjama, šumama i crvenim čovekom - zbog razloga nama nepoznatim. Možda bi razumeli, kada bi poznavali snove belog čoveka, kada bi znali koju nadu on uliva svojoj deci u dugim zimskim noćima, koje buduće vizije ispunjavaju njihovu svest oblikujući njihove sutrašnje želje. Ali mi smo divlji ljudi. Snovi belog čoveka su nama skriveni. I zbog toga što su skriveni, moramo odabrati svoj vlastiti put. Mi cenimo pravo svakog čoveka da živi onako kako hoće. Ali kada zadnji crveni čovek nestane i kada sećanje na njega bude kao senka oblaka koji plovi prerijom, još uvek će duh mog naroda živeti u ovim šumama. Jer mi volimo zemlju kao što novorođenče voli svaki otkucaj majčinog srca. Ako prodamo svoju zemlju, onda je volite kao što smo je i mi voleli, štitite je kao što smo je i mi štitili. Nemojte nikada zaboraviti u kakvom je stanju bila kada ste je preuzeli. I svom svojom snagom, moćima i srcem - sačuvajte je za svoju decu i volite je kao što Bog voli sve nas. Jednu stvar znamo, koju će možda i beli čovek jednom spoznati - naš Bog je isti Bog.

Vi sada mislite da ga možete posedovati kao što želite da posedujete našu zemlju. Ali to ne možete. On je Bog čoveka. I njegovo srce isto kuca za crvenog kao i za belog čoveka. Ta zemlja je draga Njemu i vređanje zemlje je preziranje Boga. Tvoj pad je možda daleko ali će sigurno doći. Jer čak i beli čovek, pa kad bi se i sa samim Bogom družio i razgovarao kao sa prijateljem, ne može izbeći zajedničku sudbinu. Beli će takođe otići, možda i brže nego sva druga plemena. Nakon svega, možda možemo postati braća. Videćemo...

Nastavite da prljate svoj vlastiti krevet i jedne noći ugušićete se u vlastitom smeću. Ali u vašoj propasti svetlećete sjajno, potpaljeni snagom Boga koji vas je doneo na tu zemlju i za neku posebnu svrhu dao vam vlast nad njom kao i nad crvenim čovekom. Sudbina je misterija za nas jer mi ne znamo kad će svi bizoni biti poklani i svi divlji konji ukroćeni, kada će tajnovite šume zaudarati na ljude i pogled na zrele brežuljke biti zamrljan brbljajućom žicom…

Gde su divljine? Nestale su. Gde je orao? Nema ga više. Kraj je života i početak borbe za opstanak.”