Arhiva

Knjiga „Bokeljski piloti", autora Vukosava Baleviće, koja donosi neispričane i zaboravljene priče o herojima neba, bokeljskim hidro pilotima, od tivatskog zeta Vladete Petrovića, krtoljskog „ranjenog orla", Jovana Kikanovića, pilotskih asova – barona Gotfrida fon Benfilda i Dimitrija Konjovića, nezaboravnih vazduhoplovaca Antona Đuranovića i Šima Mima Krstovića, do minijatura o našim savremenicima, mladim pilotima „Montenegroerlajnza", nikoga neće ostaviti ravnodušnim.

U izdanju Matice Boke, knjiga je promovisana prošle godine u Centru za kulturu Tivat, pod pokroviteljstvom Opštine Tivat.

"Izdavanje knjige ovog obima i sadržaja, zahtijevalo je odricanje i napor, a naravno i mnoge materijalne troškove. Nije bilo jednostavno doći do podatakla do činjenica o tome što se događalo u svijetu vazduhoplovstva u našoj zemlji u to vrijeme. Arhivski podaci i činjenice iz inostranstva, naročito iz Italije i Austrije, ukazivali su da je postojalo više otmica u Jugoslaviji, o kojima javnost nije saznavala. Da bi došli do tih činjenica bilo je potrebno obići te zemlje, njihove arhive i taj materijal provjeravati u okolnostima kada su se već stekli uslovi da se ta zabranjena građa može koristiti", kazao je Balević gostujući juče u emisiji "Razgovori nedjeljom" Radio Kotora.

Na 280 strana, prvi put na jednom mjestu, publikacija donosi zaboravljene portrete bokeljskih vazduhoplovaca, jedinstvene priče o hidroplanskoj bazi u Kumboru, istorijatu tivatskog aerodroma, tivatskog Aero kluba „Boka" i legendarnim padobranskim kupovima u Tivtu.

"Radeći u referatu bezbjednosti o stvarima jugoslovenskog vazduholovstva na mnogim našim aeorodromima, Beogradu, Zagrebu, Splitu, Dubrovniku i Tivtu, naravno da sam nailazio na niz problema koji su se sučeljavali, koji su prikrivani, a nisu objavljivani. U tivatskom bastionu vazduhoplovstva naišao sam na, u to vrijeme, krajem 70.- tih i početkom 80.-tih, na izuzetno razvijeno drugarstvo koje mi je pomoglo da dođem do mnogih činjenica", kazao je Balević.

Knjiga donosi do sada neobjavljene podatke o nastajanju i šest decenija razvoja tivatskog aerodroma, kao i padobrancima, jedriličarima i modelarima. Riječ je o knjizi koja nadrasta bokeljski značaj i prikazuje Tivat i Boku u sasvim novom svijetlu.

„Knjiga „Bokeljski piloti – Tivatski bastion vazduhoplovstva" dio je juče objavljene publikacije Vukosava Balevića „Otmice i udesi jugoslovenskih aviona u 20.vijeku" na kojoj je autor decenijama radio.

U nastavku prenosimo jedan od tekstova iz knjige „Bokeljski piloti" Vukosava Balevića :

"Otmice putničkih aviona u SFRJ i njihovi prebezi u inostranstvo uvek su bili zabranjena tema, jer je po svaku cenu valjalo sačuvati idiličnu sliku socijalističke države. Pa ipak, zna se za bar osam otmica (kažu istraživači), od kojih je svakako najpoznatija, najglamuroznija, najozbiljnija i „najsvežija" ona koja se dogodila 26. septembra 1981. Tada je grupa kriminalaca iz Hrvatske otela JAT-ov „boing 727-200" YU-AKF, sa 98 putnika i osam članova posade, na liniji Titograd (Podgorica) – Beograd preko Dubrovnika.

Iako je bilo prilično napeto i opasno, sve je završeno srećno i bez žrtava. Štaviše, i krajnje neobično: putnici su uspeli da namagarče otmičare i pobegnu iz letelice, a policiji u Larnaki preostalo je samo da uhapsi zbunjenu terorističku družinu.

Avion je poleteo iz Titograda (Podgorice) kasno uveče i krenuo da pokupi još jednu grupu putnika u Dubrovniku. Kada je uzleteo sa piste aerodroma Ćilipi, ustala su tri dugokosa mladića. Dvojica su izvadila pištolje, a jedan nož, i uz galamu i pretnju stjuardesi, kojoj su stavili nož pod grlo, i putnicima kojima su prislanjali cevi na slepoočnice, ispraznili sedišta u prvim redovima. Zatim su pilotu LJubomiru Zekavici naredili da avion usmeri najpre ka Brindiziju, ali su neposredno pre ovog grada na jugu Italije promenili plan i tražili da se leti ka Izraelu. Kopilot je uspeo da kontroli letenja pošalje signal da je avion otet.
Ipak, nisu imali dovoljno goriva, koje su morali da dopune u Atini, i to na jedvite jade: grčke vlasti najpre nisu dopuštale sletanje, ali su popustile kada im je kapetan javio da će u tom slučaju, zbog nedostatka goriva, letelicu prizemljiti u centru grada. Bilo je to oko ponoći. Kada je gorivo dopunjeno, nastavljen je let prema aerodromu „Ben Gurion„, ali su im Izraelci zabranili ulazak u svoj vazdušni prostor. Pod pretnjom dva izraelska „fantoma", spremnih da obore putnički avion ako ipak pokuša sletanje, u zoru narednog dana sleteli su u Larnaku na Kipru.
U avionu iz Titograda bio je kompletan prvi tim FK „Budućnost" sa stručnim štabom,nekoliko glumaca, političara i heroja i prekaljenih boraca iz Drugog svetskog rata. Takođe, tim letom je u Beograd na nosilima upućena i jedna teška bolesnica, pa su otmičari pristali da je na Kipru iskrcaju, jer joj se zdravlje pogoršavalo. Do auta hitne pomoći ispratili su je lekar „Budućnosti" dr Đuro Musić i stjuardesa Radica Đurđević. Otmičari su Musiću dozvolili da ostane uz pacijentkinju, ali je on to odbio i vratio se u avion. U avion se poslednja vratila Radica . Ona je „zaboravila" da zatvori i zabravi vrata u repu aviona i samo je preko njih navukla zavesu. Neki putnici su to primetili, pa su počeli da smišljaju plan za bekstvo dok traje tankovanje. Dogovorili su se da naprave lažnu uzbunu, stvore paniku i tako pobegnu. Nisam uspeo da utvrdim da li je tačna priča, koju je neko od glumaca mnogo kasnije ispričao, da je jedan od fudbalera u toaletu zapalio novine. Uglavnom... Neko je povikao: „Požar„! U tom momentu, svi su nagrnuli ka otvorenim vratima, a fudbaleri „Budućnosti" su otvorili i bočna vrata, pa su svi putnici i ova stjuardesa izašli.

PUTNICI
Hroničar dr Vukosav – Vule Balević u svojoj knjizi „Otmice i udesi jugoslovenskih aviona" objavio je spisak putnika u avionu YU-AKF. Bila je tu, najpre, cela ekipa „Budućnosti": Radovan Bujić, Zoran Nikitović, Slavko Vlahović, Zoran Vorotović, Miomir Bakrač, Vojislav Vukčević, Branislav Drobnjak, Zoran Batrović, Žarko Vukčević, Petar LJumović, Mojaš Radonjić, Mirko Radinović, Dragan „guzonjica" Vujović, Dragoljub Brnović, Vasilije Kalezić, Slavenko Kuzeljević, treneri Đorđe Gerum i Milutin Folić, dr Đuro Musić i fizioterapeut LJubomir Radunović. Pored njih, u avionu je bio general Milan Šijan, narodni heroj, ratni komandant Šeste ličke brigade, koja se proslavila spasavajući Tita prilikom poznatog desanta na Drvar, zatim general Božo Lazarević, prekaljeni ratnik Dragan – Bataja Sekulić, pa poznati političar iz tog vremena Petar Rakočević, glumci Marko Nikolić, Miša Janketić i Žarko Laušević (Miki Manojlović se zbog straha od letenja zaključao u hotelsku sobu i nije ni ukrcao u avion), estradna zvezda Biljana Petrović... Najmlađi putnik je bilo jedno dvogodišnje dete, a najstariji 90-godišnja Tomna Vučelić.

Ostala je urbana legenda da je, trčeći preko piste aerodroma u Larnaki, popularni fudbaler „Budućnosti" – „guzonjica" Vujović (mada ima i onih koji tvrde da je to bio kapiten LJumović) – nazvan tako zbog upečatljivog donjeg dela tela, mahao rukama prema kiparskim policajcima i vikao „Banditos, banditos„.
Ipak, stjuardesa Radica Đurđević se vratila u avion da bude uz svoje kolege, a to je učinio i pilot „JAT-a" Gojko Vujanović, koji je leteo kao putnik. S njima se u avion vratio i kapiten „Budućnosti" Petar LJumović, kome je Radica bliska rođaka.
Još dok je trajalo bekstvo, posada je pojačala do maksimuma rashladne uređaje u avionu, pa se kabina počela da se ispunjava parom. To je otmičare uverilo da nešto zaista gori. Oni su se panično rastrčali po avionu, pokušavajući da utvrde gde gori, a to su iskoristili posada, Vujanović i LJumović da iskoče kroz prednja vrata. Ostavši sami, otmičari su se predali.
A ko su bili otmičari?
Avion su oteli Borivoje Jelić iz Bjelovara, njegov sugrađanin Mirko Križić i Milan Prpić iz Rijeke. Vođa ove družine bio je Jelić, koji je svojevremeno pobegao iz zatvora i nastanio se u Nemačkoj, gde je zbog pokušaja ubistva proveo iza brave šest godina. Onda je izručen SFRJ (Hrvatskoj) i nastavio izdržavanje kazne u Lepoglavi. Tu se upoznao i uortačio sa Križićem i Prpićem. Tu su, izgleda, skovali plan o otmici, a u ostvarenju tog nauma im je pomogao i Predrag Vidaković iz Rijeke. Finansirao ih je Josip Valentić, ugostitelj iz Zagreba, a logistiku im je pružila Jelena Dokmanović, knjigovezac iz Bjelovara. Upravo ona je, izgleda, pored u tim godinama poslovično labave i komforne kontrole na titogradskom aerodromu, unela oružje i potom sve vreme mirno sedela među otetim putnicima sa kojima je i pobegla iz aviona na aerodromu u Larnaki.

Na suđenju teroristima u Beogradu, Borivoje Jelić je osuđen na osam godina zatvora, Mirko Križić na pet, Milan Prpić na tri, Predrag Vidaković na dve, Josip Valentić na godinu i po, dok je Jelena Dokmanović, za veliko čudo i iz do danas nerazjašnjenih razloga, oslobođena. Dr Vukosav – Vule Balević tvrdi da je dosije sa suđenja iz nepoznatih razloga spaljen 1992. godine!
Ostala je ozbiljna sumnja da su u sve bili upleteni i prsti zloglasne nemačke terorističke grupeBader-Majnhof. U emisiji "Goli život" kod Milomira Marića, gostovao je sam Jelić, i ispričao ga je advokat savetovao da u sudnici ne drži političke govore, nego da se izjasni kao avanturista, inače bi kazna bila višedecenijska. A o povodu otmice je rekao, da mu je želja najpre bila da ubije Tita. Ali, dospeo je u zatvor u Nemačkoj, a u međuvremenu je Tito umro. U zatvoru se upoznao sa „nekim ljudima" iz Bader-Majnhofa i pod njihovim uticajem odlučio da otme avion. Da napravi skandal. U to vreme otmice aviona su bile u modi u celoj Evropi. Skandal jeste napravljen, ali nikakav cilj nije postignut. Posle odležane zatvorske kazne, Jelić je otišao u Švedsku, tamo se oženio, i dobio dve ćerke, koje su sad prvakinje u profesionalnom boksu.
Svetska štampa je posle ovoga bila puna naslova tipa „Otmičari, nemojte kidnapovati Jugoslovene, oni će kidnapovati vas".