Arhiva

„Možemo mnogo da uradimo da društvo bude bolje i nama i osobama s mentalnim poteškoćama i bolestima. Nađimo u sebi kapaciteta da ne bježimo od kontakata sa njima, pružimo im priliku i saslušajmo ih, zapitajmo se što možemo da uradimo da im bude bolje i reagujmo na svaki vid diskiminatorskog ponašanja od koga god da dolazi" – rekla je u razgovoru za Radio Kotor dr Lidija Vasiljević, psihološkinja, psihoterapeutkinja i edukatorka psiho drame iz Beograda koja je prošlog petka u Specijalnoj bolnici za psihijatriju u Kotoru održala predavanje o destigmatizaciji osoba s mentalnim oboljenjima.

„Mislim da je jako važno da prvo naučimo i u sebi nađemo kapacitete da čujemo prije nego donesemo zaključak o konkretnoj osobi. Većina nas će reći da nema nikakve predrasude, ali je potrebno da sami sebe preispitujemo. Treba se u sebe zagledati, pa se i samoukoriti ako je potrebno. Treba da svakodnevno pravimo kontakte i od njih ne bježimo. Da slušamo, gledamo i učimo mlađe da se zapitaju što konkretno mogu da urade za nekog ko je s mentalnim poteškoćama. Možemo mnogo da uradimo tako što ćemo reagovati kad čujemo da neko koristi stereotipno razmišljanje. Ako je neko uplašen i ima predrasude, važno je da uložimo truda u razgovor, objašnjenje i ohrabrenje, jer jedna osoba je mnogo. Jedna po jedna. Trebalo bi s djecom razgovarati o tome na drugačiji način, ali s posebnom pažnjom kada je jezik u pitanju. Jezik je jako važan i trebalo bi da postane malo mekši, manje patologizirajući. Zato ja u svom radu pominjem klijente i korisnike, a to mnogo znači onima koji su ranjivi. Znači im da već u terminu čuju da su u stvari osobe koje su sa nama s ove strane u privremenom odnosu a ne za cio život" – preporučila je Vasiljević. Razgovor s Lidijom Vasiljević koji je vodila Jelena Vukasović možete čuti na našim talasima u emisiji „Medikament" u petak 25. novembra s početkom u 17.15.

„Stigma je prisutna i trpeljiva. Nekad se u vidu narodnih mudrosti reprodukuje. Evo dovoljno se sjetiti – Ko je lud, ne budi mu drug. Iako je ta narodna mudrost stara nekoliko stotina godina, mnogi se i danas ponašaju po izrečenom principu" – rekla je Vasiljević i dodala da je stigma vidljiva u svakodnevici. „Eto mladić ili djevojka neće željeti da izađu s nekim ko je bio hospitalizovan, bojaće se za sebe ili što će reći roditelji. O hospitalizaciji postoje ubilježeni podaci i nije teško doći do informacija, pa ako se pojavi neki oglas za posao, osoba s mentalnim poteškoćama najčešće neće biti primljena. U emotivnom životu tako imaju problem, kad hoće da ostvare ekonomsku samostalnost takođe, a i u prijateljstvima jer osobama s mentalnim poteškoćama mnogi okreću leđa. Tako neko ko je bio hospitalizovan ne može da nastavi normalan život. Mora da nađe druge načine, da se snalazi, da stvari radi kradom, da radi posao na crno, da laže ljude i već tako ranjiv – on u tim okolnostima postaje još ranjiviji, a zavisno od kapaciteta ličnosti, takvo ga stanje može otjerati na marginu do kraja" – upozorila je psihološkinja.

Kako je kazala, kod stigme čovjek je jednako ponašanje. „To znači da je pacijent mentalne ustanove ili LBGT ili Rom kao osoba izjednačen sa dijelom svog identiteta, odlikom ili životnim iskustvom. Socijalna kontrola se u tom slučaju sastoji u izolovanju, znači ne u radi na tome da se ta osoba integriše nego upravo da se odstrani od društva. Stigma je stara koliko i čovječanstvo što znači da su osobe s mentalnim problemima stigmatizovane otkad je svijeta i vijeka. Tokom srednjeg vijeka imali smo i tzv. brodove ludaka koji su besciljno plovili izolujući ljude s mentalnim problemima, a kasnije su u bolnicama, iako liječeni, distancirani od ostatka društvene zajednice. Stigma znači žig da je neko drugačiji, opasan, neadekvatan i da mu treba zabraniti pristup društvu. Kad su u pitanju osobe koje su imale mentalne poteškoće, postavljene dijagnoze ili u jednom trenutku bile institucionalizovane u sistemu javnog zdravlja, dovoljno je da se to jednom dogodi pa da ih do kraja života prati stigma mentalno oboljele osobe ili pacijenta. Postoji mnoštvo predrasuda i stereotipa koji su vezani za stigmu, a stigma i operiše podržana takvim elementima koji su uprošćene slike. Ono što se oduvijek vezivalo za pacijente je da su opasni iako sva istraživanja pokazuju da opasnosti vrebaju van bolnica. Pacijenti u neznatnom broju mogu biti problematični samo ukoliko ne prate terapiju i obično su opasniji za sebe nego za druge" – kazala je Vasiljević.

Predrasude su i da su osobe s mentalnim oboljenjima beskorisne i nesposobne, kao i da su za svoj zdravstveni status same krive. „Ako osoba ima mentalne poteškoće, to je jedan dio identiteta, jedan dio realnosti, ali postoje očuvani djelovi te osobe koji je mogu činiti i te kako sposobnom za mnoge poslove. Dokaz su nam poznati umjetnici koji su stvarali cijelog života bez obzuira na velike mentalne poteškoće. Kod nas je popularan stav da su mentalno oboljeli sami krivi. Aham, kažu, on ima problema, nek ide malo na neku njivu da kopa, pa kad se dobro umori, da vidimo hoće li imati psihičke probleme. Kao da je to do samih oboljelih i da oni to mogu zaustaviti kad hoće. Ova vrsta stereotipa je jako opasna za sve" – pojasnila je Lidija Vasiljević.

Po njenim riječima, zdravstvene ustanove vrlo često reprodukuju kako diskriminaciju tako i stigmatizaciju i to kroz način na koji tretiraju pacijenta. „Postoji hijerarhija, osobe koje su glavne, traži se poslušnost, postupa se po krutim pravilima u čemu se ispusti puno nijansi, razlika i finesa. Mnoge razlike među individuama se istim tretmanom ne ispoštuju, u tom odnosu moći institucije i nemoći pojedinca brojne ranjive osobe se slome još više. U ovakvom sistemu nema mnogo razmjene, kreativnosti, fleksibilnosti, to je sistem koji održava bezbjednost društva, ali postavlja se pitanje koliko je društvo u stvari bezbjedno. U okolnostima getoizacije osoba će nakon lječenja biti izgubljena u ovakvom društvu, opasnija nego prije liječenja. Ne mogu reći da u ovakvom sistemu ništa ne valja, istina je da mnogo toga valja, ali to nije dovoljno. Italijani su na polju mentalne zdravstvene zaštite naparavili decentalizaciju i deinstitucionalizaciju, međutim, oni imaju društvo koje nudi jaku socijalnu podršku. Za tako nešto je potrebna odgovornost zajednice. Vrlo je važno da se zajednica edukuje, da se promijeni svijest, otklone predrasude i stereotipi, pa tek onda može da se razmišlja o drugačijem sistemu. Naša zajednica nije spremna za to" – dodala je psihološkinja Vasiljević.

Predavanje o destigmatizaciji mentalno oboljelih dr Lidije Vasiljević dio je projekta „Van izolacije – ostvarivanje prava pacijenata s mentalnim oboljenjima", a realizuju ga Centar za žensko i mirovno obrazovanje ANIMA iz Kotora, Akcija za ljudska prava iz Podgorice i i međunarodna organizacija Centar za zaštitu prava mentalno oboljelih osoba (Mental Disability Advocacy Center MDAC) uz podršku Evropske unije i Opštine Kotor.