Arhiva

U novom izdanju rubrike „Dva minuta" koja se emituje ponedjeljkom od 9.30 i 15 sati i reprizno subotom u 10.45, Kotoranima se ove sedmice obratio ekonomista Igor Brkanović.

...Ceo letnji raspust provela sam u Kotoru. To je stari grad okružen zidinama i liči na tvrđave iz bajki. Svako veče na trgovima održavaju se pozorišne predstave, koncerti, izložbe, književne večeri, dečije radionice...čak i karneval. Šetajući uzanim uličicama grada, probijam se kroz gužvu, čujem muziku iz mnogobrojnih kafića, a ljudi koji su došli iz celog sveta izgledaju raspoloženo i srećno.
A tu je naravno i more. Plivam, ronim, sunčam se, sakupljam školjke i...jedrim! Jedrenje je izuzetno zanimljiv sport, ali sam uz neopisivo uživanje pomalo osećala i strah..."

POŠTOVANE KOTORANKE I KOTORANI

Uvodni tekst nije moj, već je preuzet iz školskog sastava „Pamtiću dugo ovo leto", koji je napisala Maša, nedavno je napunila 11 godina i krenula u peti razred osnovne škole u Beogradu. U tom sastavu ima još divnih opisa prožetih ličnim doživljajima, posebno kroz druženje sa drugaricama iz Kotora ili Beograda...i Maša je dobila ocenu 5, uz dodatnu napomenu „nadahnuto"! Zašto? Zato što je prepoznala, na način primeren njenom uzrastu, šta Kotor ima i nudi i kako se u njemu može divno živeti. Nema loših slika u toj priči, sve je pozitivno. Zanimalo me je da je pitam kako bi, razmišljajući o onome što je napisala u sastavu, opisala Kotor, recimo u jednoj rečenici. Posle nekoliko pokušaja i natezanja rekla je: "Kotor je jedna velika učionica i igraonica!" Deca su nepogrešiva. Mnogo su bolja i koliko god to čudno zvučalo, pametnija od nas, recimo malo starijih. Nisu možda obrazovanija, ali su željna novih znanja i veština i svakako su čistijeg uma. Uvek gledaju unapred, brzi, znaju šta hoće, imaju viziju i strpljivo pomeraju granice. Za takvu decu se kaže da su radoznala i maštovita. Nemaju strah od promena, već ih stvaraju. A mi....uglavnom skromnih ideja, ophrvani svakodnevnim životom, kukakmo i žalimo se, gledamo, uglavnom unazad, i čekamo da neko drugi ima viziju, uradi sve, uhvati nas za ruku i povede napred. Mi se užasno bojimo napretka. Napredak zahteva da nešto novo naučimo, koristimo, da se drugačije organizujemo, radimo i živimo, uspostavlja nam nove vrednosti i stvara nove društvene okvire. Međutim, mi nismo spremni na promene jer smo odavno bili u školi i dosta nam je učenja ili prilagođavanja.

{mp3}dva/igor260916{/mp3}

Pa kako ćemo onda sa napretkom i razvojem Kotora i njegovom vizijom? Da li da taj težak teret, budućnost Kotora, odmah prepustimo deci? Mislim da nije fer. Mogu to ona, ali su im još nejaka pleća za tako težak teret. Ne brine me njihovo znanje, nedostaje im iskustvo. Moraju mladost i iskustvo zajedno, svako da uradi ono što najbolje ume. Trebaju nam oni koji se ne plaše promena, već ih uspešno i svakodnevno sprovode. Osim dece, to su ljudi koje poštujemo, kojima često zavidimo, koje neizmerno volimo ili čak i mrzimo – naučnici, preduzetnici i političari i njihovi sledbenici u administraciji. To se popularno danas zove „triple helix" ili „trougao znanja". To znači, da ne dužim, da administracija stvori okvir i uslove za poslovanje, privreda saopšti kako će se razvijati i kakva joj radna snaga treba, a obrazovanje i nauka treba da obezbedi nedostajuća znanja i tehnologije. I tako svi zajedno dođemo do promena, do inovacija koje se ubrzano komercijalizuju na tržištu, i posle, ponovo tragamo za vizijom i promenama, inovacijama i taj proces se nikad ne završava, već se tačno okreće novim idejama i hrabrim ljudima. Pametnijim mladim, ali i starijim iskusnim. Maša je opisala Kotor kako izgleda od juna do septembra, zna ga između dva Božića, pamti i osunčanu zimu i predskazuje mu veliku budućnost. Može to Kotor, zna Maša. I ja mislim da može. Ali, za razliku od Maše, o Kotoru razmišljam kako je u novembru, decembru, martu, kad nema slavlja i gostiju, već sami Kotorani, okrenuti jedni drugima. Kada su kafići i suvenirnice zatvorene, kada subotom predveče na Trgu od oružja čujem samo svoj korak i kad se Deda Mraz pita šta će sa poklonima, jer je sredina decembra i još nema novogodišnje jelke za divnu kotorsku decu. Razmišljam kakav je svakodnevni kotorski život, ima li posla, novih izazova i uspeha, gde je buka i druženja. Ima li razgovora ili tišinu prekida bura, grmljavina, kiša...? Kotor je nadživeo vekove, svakakve uspešne i neuspešne promene. Koraci napred, korak nazad. Dobra i loša vremena. Nadživeo je i zemljotrese. Na svu sreću ne pamtim mnogo zemljotresa. Jedan me probudio i nisam bio svestan šta se desilo. Katastrofalni zemljotres koji je zadesio Kotor i Crnu Goru 1979. godine. To leto u Kotoru sam dugo pamtio. Razrušeni, nemi Kotor. Gomile kamenja. Svaki kamen okrenut svojoj istoriji, ima svoju priču iz prošlosti, ali je ne priča, ćuti. Ali mnogo više pamtim snažne ljude i žene koje je nesreća zadesila i solidarnost koja ih je okružila. Nisu ćutali, ali nisu ni kukali. Udružili su se u nevolji. Dogovorili su se sa ljudima dobre volje iz velike Jugoslavije i drugih prijateljskih gradova i zemalja da je zajedno savladaju. I zaista, za par godina desilo se čudo. Ili bolje reći, vizija novog Kotora počela je da se ostvaruje. Stari grad se obnavlja na sistemski način, fabrike se izmeštaju izvan zaliva u industrijsku zonu, napravljen je tunel i novi hoteli i....i Kotor ponovo postaje božanstveno mesto za život. Meni se čini da je Kotor tada ušao u svoje zlatne godine. Retko koji grad na moru je živeo kao Kotor. I u junu i decembru, isto, punim plućima. Samo su smetali turisti zbog kojih je leti bila skupa pijaca. I tada nije bila suština u kamenju iz srušenih palaca koje se valjalo kotorskim trgovima, već u ljudima. Ljudi su poslušali kamenje i vratili ih u njihove palace i trgove, da i dalje pričaju svoje monumentalne priče iz prošlosti. Ali je mnogo važnija vizija koju su ljudi imali, ka kakvoj budućnosti da zakorače. Najumniji, najugledniji i najuticajniji ljudi su se odvažno okrenuli strateškim promenama, nisu ih se plašili, zgrabili su ih, zajedno, i mladi i iskusni. Nisu ga napustili, ostali su u Kotoru, gradu velikog prosperiteta. Sa Kotorom je zajedno rasla snažna građanska srednja klasa. Svi su imali jednaku šansu i davali su najbolje od sebe. I zato subotom predveče nije se mogao čuti samo nemi korak na Trgu od oružja, već žamor i smeh, a umorni Deda Mraz je uživao u dočecima Nove godine na trgu, zajedno sa srećnim Kotoranima. Kotor se u poslednjih deset, petnaest godina umorio. Nekako se ne meša u sopstveni život, kao da je tuđ. Kotor je 2013. usvojio Strateški plan razvoja. Mnogi ga nisu ni pročitali. Oni koji jesu, ne znaju kako će sa njim. Na kraju, ostao je u fioci, nisu se okupili privreda, struka i administracija da grad krene napred. Decenije su prošle. I ništa. Šta će Kotor, postao je nemi svedok krunjenja srednje građanske klase, a neki zauvek napustiše Kotor, tražeći život na nekom boljem mestu. Iako je sve više kruzera i turista. Jasno je, potrebno je više od toga, da bi Kotorani imali bolje i profitabilnije ideje za rad od odlaska ne privremeni rad u inostranstvo ploveći na brodu, ili od otvaranja prosečnih restorana, suvenirnica i apartmana. Kotor i Kotorani mogu mnogo više. Bliži se četrdest godina od zemljotresa, nadam se poslednjeg. Mislim da je trenutak da se setimo Kotora osamdesetih i lekcije o solidarnosti, viziji, kreativnom pristupu i hrabrom koraku ka izazovima koji stoje na putu napretka. Kao i tada, Kotor danas mora da se otrgne ka inovativnom, ubrzanom, održivom razvoju, ka oživljavanju srednje klase, baze svakog uspešnog društva. Mogu danas zajedno i najuspešniji preduzetnici i najumniji i obrazovaniji pojedinci i operativna i odgovorna administracija, da kreiraju novu viziju Kotora, da je zajedno ostvare i polože ispit pred decom koja ih veselo gledaju.Jer Kotor je možda jedna velika učionica i igraonica! Znaju deca. A mi...ne smemo da se plašimo. Savremeni, građanski Kotor 21. veka nas već dugo čeka!
Srdačno vas pozdravljam!
Igor Brkanović